GU­SI­NjE –Mje­šta­ni pla­nin­skog se­la Za­gra­đe kod Gu­si­nja, na nad­mor­skoj vi­si­ni od 1.200 me­ta­ra, du­ži vre­men­ski pe­ri­od su­o­če­ni su s mno­štvom pro­ble­ma ko­ji one­mo­gu­ća­va­ju stva­ra­nje ka­kvih- ta­kvih po­volj­no­sti za lak­ši ži­vot i obez­bje­đi­va­nje eg­zi­sten­ci­je. Za­gra­đe je od Gu­si­nja uda­lje­no oko če­ti­ri ki­lo­me­tra, a kao da je da­le­ko mi­lja­ma. U tom se­lu stal­no obi­ta­va do­ma­ćin­stvo Alja Ma­la­gi­ća, a zi­mu pro­vo­de ne­što bli­že Gu­si­nju, u se­lu Do­su­đe, jer je Za­gra­đe zi­mi na du­ži pe­ri­od od­sje­če­no od svi­je­ta, bu­du­ći da put ni­ko ne či­sti. Lje­ti u Za­gra­đu ima vi­še sta­nov­ni­ka, jer do­đu ise­lje­ni­ci da na rod­nom og­nji­štu pro­ve­du go­di­šnji od­mor.
Za­gra­đe je bo­gom da­no za sto­čar­stvo i Ma­la­gić ka­že da bi se uz ma­lu po­moć dr­ža­ve mo­glo li­je­po ži­vje­ti od tog po­sla, ali i tu po­sto­ji pro­blem.
– I tu smo pro­sto „za­gra­đe­ni”, jer ne­ma­mo put, ni­ti dru­gih uslo­va da do­pre­mo do na­ših pla­ni­na, gdje je raj za sto­ča­re – pri­ča Ma­la­gić, ko­ji dr­ži če­tr­de­se­tak ova­ca i de­se­to­ro go­ve­da. 
– Za­gra­đe kao da je pred­o­dre­đe­no da ži­vi u pro­ble­mi­ma. Zi­mi snje­go­vi i od­sje­če­nost od svi­je­ta, a lje­ti mu­ko­trp­ni po­slo­vi. Od pri­je ne­ko­li­ko go­di­na, od­no­sno od for­mi­ra­nja de­po­ni­je na Je­ri­ni, ži­vje­ti ne mo­že­mo od pa­sa lu­ta­li­ca. Čo­po­ri pa­sa, oku­plje­ni oko de­po­ni­je, na­pa­da­ju sto­ku, po­go­to­vo sit­nu, da je ne mo­že­mo od­bra­ni­ti – ža­li se Ma­la­gić.
Ha­sim Ma­la­gić i njgo­va su­pru­ga Haj­ka, ži­ve u Sa­ra­je­vu, a lje­tu­ju u Za­gra­đu. Ka­žu da do­đu da otvo­re ku­ću i po­ra­de ne­što na ima­nju.
– Po­si­je­mo po­ma­lo po­vr­ća i po­ko­si­mo li­va­du. Po­vr­će po­ne­se­mo u Sa­ra­je­vo, si­je­no pro­da­mo i ta­ko iz go­di­ne u go­di­nu. U kom­ši­lu­ku su nam Ili­ja Ca­ri­čić, Beć­ko Ni­ko­če­vić i Se­nad Ma­la­gić – pri­ča Ha­sim.
Oni kon­sta­tu­ju da je u Za­gra­đu pre­li­je­po, ali da se te­ško ži­vi, jer op­šti­na i dr­ža­va ne ula­žu u in­fra­struk­tu­ru.
– Naj­bo­lje se vi­di ka­kvo je sta­nje kad se do­đe na­kon od­re­đe­nog od­su­stva. A ov­dje mo­že je­di­no da se vi­di da se na­za­do­va­lo i ni­šta dru­go. Uslo­vi su ide­al­ni za uz­ga­ja­nje mno­gih po­ljo­pri­vred­nih pro­iz­vo­da, a za ba­vlje­nje sto­čar­stvom Za­gra­đe je bez prem­ca, ali ne­ma ko vi­še da ra­di i se­lo će ubr­zo bi­ti pu­sto. U se­lu je ne­kad bi­lo 15 do­ma­ćin­sta­va, a sad sa­mo jed­no. Kad bi se ura­dio put od Za­gra­đa do ovih na­ših pla­ni­na i re­kon­stru­i­sao i as­fal­ti­rao ovaj pra­vac od Do­su­đa, si­gur­no bi živ­nu­li i se­lo i pla­ni­na. Do­sta njih bi se vra­ti­lo, pri­je sve­ga pen­zi­o­ne­ri, i oni ko­ji se baš ni­je­su naj­bo­lje sna­šli na stra­ni. A ka­tu­ni Ni­ko­če­vi­ća, Va­lji, Čar­dak, Du­ljov ka­tun, Ze­le­tin, to su pla­ni­ne ka­kvih ni­gdje ne­ma. Ali, sa­da su pra­zni i sva ta bo­gat­stva pro­pa­da­ju – ki­sta­kao je Ha­sim Ma­la­gić.
Beć­ko Ni­ko­če­vić se sje­ća ka­da je ka­tun Čar­dak imao 45 sta­no­va, Du­ljov ka­tun - 20, Va­lje- 25 do 30, Ze­le­tin stal­nih 20… Kad bi se bra­le bo­rov­ni­ce, de­ša­va­lo se da se i ša­to­ri po­sta­vlja­ju.
– Či­ta­vo Gu­si­nje fak­tič­ki je bi­lo u bo­rov­ni­ca­ma, jer je pla­ni­na na­ro­du pu­no zna­či­la. Po­red ba­vlje­nja sto­čar­stvom, mno­gi su od bra­nja bo­rov­ni­ca i dru­gog šum­skog vo­ća, bi­lja i lje­ko­bi­lja pu­ni­li kuć­ni bu­džet. Svi smo je­dva če­ka­li ber­bu bo­rov­ni­ce da bi do­šli do nov­ca za pri­pre­mu dje­ce za ško­lu. Bi­la je pra­va mi­li­na ču­ti i vi­dje­ti gra­ju na ka­tu­ni­ma. Pje­sma je od­li­je­ga­la na sve stra­ne i bi­lo je mno­go ve­sli­je ne­go da­nas. Ne­kad je na ovom pro­sto­ru pa­slo oko če­ti­ri hi­lja­de ova­ca, na sto­ti­ne go­ve­da, ko­nja... Či­ni mi se da se ži­vje­lo za dan ka­da se kre­će u pla­ni­nu. E, to­ga vi­še ne­ma, a ka­ko je vri­je­me na­stu­pi­lo, i ide, ne­će ni­kad ni bi­ti. Put bi mo­žda pro­mi­je­nio si­tu­a­ci­ju na­bo­lje –sma­tra Ni­ko­če­vić.
N.V.


Vlast da se okre­ne se­lu i se­lja­ku

Za­gra­đa­ni ape­lu­ju na op­štin­sku vlast da se okre­ne se­lu i se­lja­ku kao oko­sni­ci raz­vo­ja op­šti­ne, da ima­ju bo­lji i is­kre­ni­ji od­nos s di­ja­spo­rom i pri­hva­te nji­ho­vu pru­že­nu ru­ku za sva­ku vr­stu po­mo­ći.
–Lo­kal­na vlast se mo­ra po­sve­ti­ti raz­vo­ju Gu­si­nja i stva­ra­nju uslo­va za bo­lji ži­vot gra­đa­na… Ne­ka se oka­nu po­li­ti­če­nja ko­je na­ma baš ni­šta ne do­no­si. Ne zna­mo če­mu su­je­ta i ot­klon pre­ma Fon­da­ci­ji „Gu­si­nje”, ko­ja je je­di­na svoj­ski i iskre­no po­mo­gla za­vi­ča­ju. Ni­ko ni­je ro­đen na­u­čen i sva­ko mo­ra da se za­la­že i kroz po­zi­tiv­na is­ku­stva tra­ži naj­bo­lja rje­še­nja, jer je kom­plek­san po­sao vo­đe­nje jed­nog mje­sta. Tre­ba da te­že otva­ra­nju rad­nih mje­sta, da lju­di ra­de i da od svog ra­da stva­ra­ju uslo­ve za bo­lji ži­vot, a ne vje­či­to da se oče­ku­je ne­či­ja po­moć – po­ru­ču­ju Za­gra­đa­ni.